Treba fotografisati pre nego što propadne – ali nije svejedno kako

Razgovor sa fotografom Péterom Petijem

U poslednje vreme se često čuje izraz digitalizacija, ali šta tačno znači?

Česta je zabluda da se fotografisanje muzejskog predmeta izjednačava sa digitalizacijom. Kada muzej ili zbirka fotografiše neki muzejski predmet, to se obično čini u neku konkretnu svrhu, npr. za promociju izložbe ili za veb. Ali nažalost, često se misli da je time već odrađena i digitalizacija. Međutim, digitalizacijom možemo nazvati samo ono snimanje koje se izvodi najboljom tehnologijom dostupnom u datom dobu i uz najveću moguću pažnju, u svrhu arhiviranja i istraživanja.

O digitalizaciji možemo govoriti ako se kao njen rezultat muzejski predmet može vizuelno istraživati. Pod muzejskim predmetom podjednako podrazumevam slike, skulpture, tekstil, zgrade... ili čak buvu u zbirci insekata. Bilo šta što naša sadašnja kultura smatra vrednošću. Digitalizacija obezbeđuje i očuvanje tih vrednosti, jer digitalno zabeleženo stanje ostaje sačuvano čak i ako, recimo, originalna slika izgori u požaru.

Koliko jedna zaista kvalitetna fotografija može da pokaže od muzejskog predmeta?

Jednom smo digitalizovali jednu izvezenu tapiseriju. Na snimku se mogu uočiti tkanje materijala i tehnika veza. Štaviše, kada smo nakon toga detaljno pregledali snimak, na tkanini smo pronašli i jajnu kesicu pauka – moglo bi se odrediti o kojoj je vrsti pauka reč, toliko se jasno vidi. Najmodernija tehnologija danas omogućava takvu rezoluciju i detaljnost da dobijamo tačne informacije o konkretnom stanju materijala, npr. o tome da li je zahvaćen plesnima ili su ga napale štetočine. Ko zna za kakva će istraživanja ta informacija postati dragocena kada prođe mnogo vremena? Ali može se koristiti i već u sadašnjosti, u svrhu restauracije.

Ovo je velika, dodatna prednost digitalizacije zasnovane na snimanju slike: na primer, kada se knjiga fotografiše, ne čuvamo samo sadržaj knjige, odnosno tekst, već nam ostaje i informacija o tome na kom je materijalu i kojom tehnikom štampana. Tako će knjigu kasnije zanimljivom smatrati ne samo istoričari i lingvisti, već zbog vlaknaste strukture papira i stručnjaci za štamparske tehnike i papirnu industriju, pa čak i biolozi.

Ipak, i sam muzejski predmet treba sačuvati, makar radi mogućnosti hemijskog i fizičkog istraživanja.

Da, i u tom očuvanju digitalizacija ima ozbiljnu ulogu. Naime, ako stvorimo digitalnu građu kvaliteta pogodnog za istraživanje, nakon toga će biti potrebno mnogo ređe uzimati originalni predmet u ruke. Svakodnevna upotreba ugrožava muzejski predmet, stare spise, knjige. U univerzitetskim bibliotekama je čest slučaj da od starih skripata i crteža imaju samo jedan ili dva primerka. Ali pošto spadaju u nastavno gradivo, mnogo se koriste i brzo propadaju. Digitalizacija bi to odmah rešila, a i studenti bi lakše došli do dotične knjige.

Osim toga, tokom digitalizacije mogu se pojačati već izbledeli delovi i ispraviti problemi sa vidljivošću, odnosno informacija postaje lakše razumljiva. Štaviše, u istraživačke svrhe često je moguće učiniti vidljivim i delove koji su prepisani, ostrugani ili zamućeni – ponekad čak i na snimcima u normalnom spektru.

Koje se još tehnologije mogu koristiti pored fotografisanja izuzetnog kvaliteta?

Pod digitalizacijom se obično podrazumeva snimanje u vidljivom opsegu i obrada tih snimaka – a obrada je ključna. Naime, nastale snimke moguće je koristiti na veoma različite načine i obogaćivati informacijama. Danas već postoje elektronske biblioteke u kojima je moguće pretraživati na osnovu teksta, kako u celokupnom tekstu dokumenata, tako i u pripadajućim metapodacima. Slikovnim fajlovima mogu se pridružiti raspoložive informacije. Na primer, ako su o nekom crtežu već rađene studije i postoje reference na njega, sve to se može povezati u digitalnom prostoru.

Ili se, na primer, može izraditi virtuelni materijal koji stvara prostorni efekat, kako bismo muzejske predmete mogli da posmatramo i iz uglova iz kojih ih nikada ranije nismo videli. Izrada 3D snimaka oduzima mnogo vremena i zahteva odgovarajuću tehnologiju, ali ti snimci pružaju do sada neviđen doživljaj. A da pomenem i jedan izrazito opipljiv način primene: digitalizovani trodimenzionalni predmeti, na primer rezbarije, mogu se ponovo izraditi 3D štampačem ili CNC glodanjem.

Kako nastaju prostorni snimci?

Današnja tehnologija je u stanju da na osnovu fotografija prikaže prostor. Potrebne su samo referentne tačke, a predmet treba fotografisati iz više uglova. Zatim se složenim algoritmima mogu odrediti dimenzije predmeta, kao i struktura njegove površine. Ranije je to bilo moguće samo laserom, a danas i fotoaparatima, pri čemu se, štaviše, na površini predmeta vide i detalji i boje. Nedavno smo napravili 3D snimak jedne staklene skulpture. Predmet je na njemu prikazan iz tako zadivljujuće nove perspektive da je na kraju i 3D snimak izložen pored skulpture u umetničkoj hali Műcsarnok (Kunsthalle Budapest).

Dakle, dozvolite da rezimiram: zanimljivo i pregledno predstavljanje digitalnog materijala deo je digitalizacije isto onoliko koliko i fotografisanje ili skeniranje. Je li tako?

Da, jer sve zavisi od dostupnosti informacija. Dobar sistem digitalizacije završava se u profesionalnoj elektronskoj biblioteci. Naravno, elektronske biblioteke postoje već dosta godina, ali većina njih ne sadrži same dokumente, već samo naslove. Ili se u tekstovima ne može pretraživati u potpunosti. Najsavremenija tehnologija digitalizacije, međutim, omogućava prepoznavanje znakova – odnosno snimljene stranice knjige ne tretira samo kao sliku, već i kao tekst. To se odnosi i na slova i brojeve koji se nalaze na grafičkim sadržajima. Setimo se, na primer, natpisa ispod slika ili natpisa na tehničkim crtežima.

Pretraživanje u celokupnom sadržaju zasnovano na tekstu omogućava prepoznavanje veza između pojedinih dokumenata na koje do tada nismo ni pomišljali. Naročito sada, kada najmoderniji pretraživači već traže i sinonime i flektivne oblike reči. To čini istraživanje, grupisanje i analizu digitalizovanih sadržaja veoma efikasnim. Relevantni sadržaji mogu se filtrirati u trenu i lako pregledati. I naravno, ne gube se ni metapodaci koji su prikupljeni za pojedine knjige tokom klasične bibliotečke obrade.

Koliko je akutna potreba za digitalizacijom? Zar ne bi vredelo sačekati da tehnologija postane još naprednija?

Postoje muzejski predmeti koji su u kratkom roku osuđeni na propast. Na primer statue i skulpture na otvorenom, izložene vremenskim uslovima, a pre svega filmovi i fotografije. Rani fotografski negativi danas se još mogu gledati, na njima je uglavnom još uvek sačuvana informacija, čak i ako je podloga pohabana i ispucala. Ta oštećenja se tokom digitalizacije veoma dobro mogu ispraviti. Ali propadanje se ne može zaustaviti, setimo se na primer staklenih negativa na kojima se do danas odvijaju hemijski procesi koji uništavaju sliku. Fotografije iz 19. veka trebalo bi digitalizovati odmah, pa čak i one iz prve trećine 20. veka, jer će sigurno propasti. Povrh toga, trošak digitalizacije niži je od pažljivog čuvanja i preventivne zaštite originalnih slika – mada naravno izuzetne, vredne slike treba po svaku cenu sačuvati i u originalu, recimo Kossuthovu dagerotipiju.

Ali kad već govorimo o fotografiji: danas još uvek živi ona generacija fotografa koja je odrastala u velikoj eri fotografije. Oni koji su još „videli Lenjina“, to jest Roberta Capu ili Andréa Kertésza. Mađarska je na međunarodnom planu bila u samom vrhu fotografije, setimo se samo Éve Keleti, Demetera Balle, Tamása Fénera, Jánosa Eiferta... i koliko je još velikana živo! Trebalo bi iskoristiti to što još mogu da ispričaju priču svake pojedine fotografije, na primer ko se na njima vidi. Kada bi neko digitalizovao makar desetinu ogromnog arhiva Éve Keleti, a Éva lično dala komentare uz fotografije, pa bismo zatim informacije povezali sa fotografijama, to bi moglo da bude izuzetno vredan materijal za istoriju pozorišta. I mogli bismo da se zavalimo, jer smo budućim naraštajima ostavili nešto iz tog perioda.

Šta masovna digitalizacija pruža običnom čoveku?

Od deljenja znanja može imati koristi i neposredno i posredno. Mnogi se žale koliko se nepouzdanih informacija širi internetom. Objavljivanjem digitalizovanih materijala povećava se količina smislenih informacija, a pregledajući od kuće (ili čak iz tramvaja), čovek može da se susretne sa najvećim i verodostojnim vrednostima kulture. Povrh toga, u izrazito vizuelnom obliku, koji većina ljudi lakše prihvata nego tekstualne sadržaje. Svet postaje lakše spoznatljiv. Za današnje tinejdžere internet je već očigledno izvor informacija broj jedan. Njihovu žeđ za znanjem treba zadovoljiti, i radi budućnosti.

Zahvaljujući digitalizaciji raste nivo znanja čovečanstva. Ono što je digitalizovano, naime, lako se pretražuje, analizira i deli. Do ogromnih spoznaja doći će kada se digitalni sadržaji koji „ne znaju“ jedni za druge povežu. Tome može pomoći i veštačka inteligencija. Navešću samo jedan primer: Mađarska akademija nauka ima ideju da Mađari nisu u Karpatski basen stigli dugotrajnom seobom naroda, već u toku jedne generacije. Ta teorija je nastala tako što su naučnici obratili pažnju na fotografije pojedinih muzejskih predmeta koji se čuvaju u ukrajinskim i ruskim muzejima.

Volim da citiram rečenicu Ivána Horvátha, proučavaoca književnosti koji se bavi i teorijom informacija: kultura čovečanstva biće bezbedna kada se u džepu svakog deteta nađe kanonizovano znanje sveta u digitalizovanom obliku. Prema današnjim saznanjima, to nije daleko. Prostor za skladištenje postaje sve jeftiniji, i to sve dinamičnije, a savremenim tehnikama skladištenja podaci su proverljivo bezbedni. Onih 2–20 petabajta koji mogu da opišu svet moći će do kraja 2020-ih godina da stanu u džep.

Kako napreduje digitalizacija kulturnih vrednosti u Mađarskoj i u svetu?

U inostranstvu se to odvija velikim tempom. U ogromnim profesionalnim laboratorijama digitalizuje se svet, od buva do fotografisanja velikih slika u različitim spektrima. Bez ljubomore i bez zaštitničkog odnosa prema sadržaju, materijali se objavljuju na vebu u najboljem kvalitetu. A od toga se broj posetilaca fizičkih zbirki ne samo ne smanjuje, već raste. Ko je digitalno pogledao jedan Van Goghov suncokret tako da je video čak i pruge boje, dinamiku poteza četkicom, poželeće da ga vidi i uživo.

U Mađarskoj je za sada situacija prilično nepovoljna. Zbirke imaju malo novca, a kada ga imaju, troše ga na opremu slabog kvaliteta. Nedostaju i oprema, i prostor za skladištenje, i obučeni stručnjaci. Bolje bi bilo na regionalnom nivou osnovati laboratorije za digitalizaciju. Zbog toga nastaje malo građe kvaliteta pogodnog za istraživanje, a ni ta se ne deli. Zbirke izjavljuju da njihov zadatak nije digitalizacija, već prikupljanje predmeta. Odnosno, ako depo jednom počne da prokišnjava, informacija je izgubljena. Da navodim primere samo iz protekle godine? Ne može se ne digitalizovati.

Boglárka Cziglényi