Rezultat u istraživanju nakon digitalizacije jednog lista kodeksa

Razgovor sa Ivánom Horváthom, profesorom istorije književnosti na Univerzitetu Eötvös Loránd (ELTE), o njegovim sopstvenim istraživanjima, o tome kako digitalizacija i omogućavanje pristupa našim kulturnim vrednostima utiče na naučni život.

Od kada znamo da se najstarija poznata mađarska pesma, Staromađarski Marijin plač (Ómagyar Mária-siralom), nalazi u Leuvenskom kodeksu?

Slučajno je otkrivena 1922. godine. To dugujemo činjenici da je biblioteka Katoličkog univerziteta u Leuvenu u Prvom svetskom ratu pogođena – ne sama zgrada biblioteke, na nju su artiljerci pazili, nego zgrada u koju su knjige sklonjene. Posle rata, nemačka država, obavezna na reparacije, otkupljivala je retkosti od antikvara; između ostalog kupljen je i kodeks u kome se može pročitati Staromađarski Marijin plač. Franz Babinger, slavista i turkolog, član komisije za reparacije, otkrio je da se u kodeksu nalazi tekst na mađarskom jeziku. Zatim je došao Drugi svetski rat, i ovog puta artiljerci nisu pazili. Oštećena je i zgrada univerzitetske biblioteke u Leuvenu, ali su najvrednije primerke srećom do tada već bili zazidali. Kodeks je ostao neoštećen.

Kako avanturistički početak! A gde je kodeks danas?

Nalazi se u Nacionalnoj biblioteci Mađarske „Széchényi“, jer je početkom osamdesetih godina zamenjen za priličnu protivvrednost. Dodajem da bi, da je kodeks ostao u Leuvenu, već odavno bio na internetu i svako bi mogao da mu pristupi, i mi Mađari. U Belgiji je, naime, praksa digitalizacije demokratska. Kada sam se bavio jednim digitalno objavljenim kodeksom Kraljevske biblioteke u Briselu, primetio sam da jedna strana nedostaje. Pisao sam biblioteci. Obratnom poštom, uz velike izraze zahvalnosti, poslali su fotografiju stranice koja je nedostajala, a ispravka se zatim pojavila i na internetu.

Ali koliko znam, Leuvenski kodeks je već digitalizovan...

Da, digitalizacija je odavno obavljena, ali kodeks iz nekog razloga nije objavljen. Još stariji Pray kodeks, koji sadrži Pogrebni govor (Halotti Beszéd), međutim, nalazi se u odličnoj Mađarskoj elektronskoj biblioteci (MEK) Nacionalne biblioteke Mađarske „Széchényi“. Za sada je praksa te biblioteke da elektronski objavljuje onaj kvalitet koji je potreban prosečnom korisniku, a kvalitet potreban za štampu daju uz naplatu. Pray kodeks je, naime, kodeks koji izaziva veliko interesovanje u inostranstvu – ne zbog Pogrebnog govora u njemu, već zato što mnogi smatraju da se u njemu nalazi najraniji prikaz Torinskog platna.

Kada je digitalizovani Pray kodeks postao dostupan široj javnosti?

Pre nekoliko godina, i možda baš na moj zahtev. To se vidi i po naglom porastu naučnog interesovanja što je dospeo na internet. Ranije se kodeks istraživao gotovo putem inicijacije, i njime su se uglavnom bavili katolički sveštenici. To je nažalost glavne teme spora učinilo pomalo jednostranim. (Benediktinski monasi tvrdili su da je kodeks benediktinska redakcija, a svetovni sveštenici da su ga sastavili svetovni sveštenici.) Duboko poznavanje istorije verskih praksi je naravno neophodno, jer je Pray kodeks, na kraju krajeva, liturgijska knjiga napravljena za crkve iz doba Árpádovića. Udružili smo se sa Miklósem Földváryjem (Istraživačka grupa za istoriju liturgije ELTE), i kodeks će 2020. – 250 godina nakon otkrića – konačno biti objavljen u štampanom obliku.

Ali Vi ste u vezi sa Leuvenskim kodeksom izneli sasvim nove mogućnosti. Možete li da rezimirate svoja saznanja o Staromađarskom Marijinom plaču?

Do sada se pretpostavljalo da je tekst Staromađarskog Marijinog plača koji poznajemo lep, ali fragmentaran tekst, veoma loša kopija, pun grešaka, čak i sa zamenjenim strofama. Lingvisti datiraju nastanak teksta 50 godina ranije nego što je upisan u kodeks. Takođe je postojala saglasnost da je autor pesmu kompilirao, to jest pokrao, uobičajenim metodom tog doba, iz okeana srednjovekovne religiozne poezije. Niko nije smatrao komponovanim delom u obliku u kome ga poznajemo.

Ako na tekst primenimo arsenal tekstologije, nalazimo da greške u tekstu ne ukazuju na prepisivača, već na autora. (Iste su vrste kao one koje mi pravimo pri sastavljanju teksta.) Istina, on je veoma često pogrešno poređao slova, očito zbog toga što, za razliku od nas, nikada nije učio mađarsko pisanje, i verovatno nikada nije video mađarski tekst pre nego što je sam svoj Marijin plač stavio na pergament. Verovatno je, dakle, reč o autorskom rukopisu. I to autorskom rukopisu sjajne, čvrsto komponovane pesme iznenađujuće složene strofne strukture. Ne samo da je zatvorena stihovna forma dela, koja meša latinsku sekvencu sa narodnim uzorcima, francuskog karaktera: kao i većina tadašnjih dominikanskih propovedi, i ono prati obaveznu retoriku pariskih univerzitetskih predavanja, štaviše ne oskudeva ni u filozofskom karakteru poput „Misli u biblioteci“ (Gondolatok a könyvtárban) ili „Svesti“ (Eszmélet). (Zauzima stav o jednom od važnih filozofskih pitanja tog doba, 13. veka, o takozvanom sporu o univerzalijama, i koristi pojmove augustinovske teorije znakova.)

Zašto je dominikanski monah napisao stihove na mađarskom jeziku? I zašto ih je zapisao?

Dominikanski red, kao i franjevački, osnovan je zato što sveštenici nisu umeli da propovedaju. Nisu imali intelektualnu spremu za to. To su bili prosjački redovi bez imovine. Njihovi samostani smestili su se u gradovima. Fratri su kvalitetom svojih propovedi postizali da slušaoci ubace dovoljno novca u kutiju za milostinju. Dominikanci su predstavljali izuzetno visok intelektualni nivo; najpoznatiji profesor pariskog univerziteta, Toma Akvinski, bio je dominikanski monah. Kvalitet Staromađarskog Marijinog plača može se objasniti time. I time što tada još nije bilo čitalačke publike koja bi zahtevala dela na mađarskom jeziku. Sledstveno nije bilo ni provincijalizma. U nedostatku mađarske tradicije, pisci su mogli da se uklope samo u evropsku tradiciju. Ovo zaslepljujuće sjajno razdoblje istorije književnosti podseća na idealnu, zamišljenu domovinu neimenovanog prijatelja Pétera Esterházyja: „bilo bi to kao Toskana, u kojoj bi živeli Englezi i govorili mađarski.“

Edit Madas je uočila pravilo da su svi mađarski tekstualni spomenici prvih vekova povezani sa izgovaranjem propovedi: taj žanr morao se negovati na narodnom jeziku. Očigledno ni naš Marijin plač nije izuzetak. Prema pretpostavci Andrása Vizkeletyja, prepisivač – koji je po mom mišljenju više od toga: autor – upotrebio je pesmu u propovedi namenjenoj dominikanskim časnim sestrama.

Dominikanke nisu znale latinski, pa je propoved kod njih išla na mađarskom. Uopšteno je tačno da razvoj književnosti na mađarskom jeziku u velikoj meri duguje ženskim čitateljkama, jer one nisu dobijale obrazovanje da razumeju tekstove na latinskom, ali su imale potrebu za štivom na maternjem jeziku.

Kakvu je ulogu imala digitalizacija u Vašem istraživanju?

Kao savetnik Biblioteke upoznao sam Tripont Kft., jer je njihova stara ambicija kvalitetna, bibliotečka digitalizacija. Jedna probna snimka vredi više od najrečitije specifikacije. Bilo mi je zanimljivo koliko informacija mi, istraživači, možemo da izvučemo iz snimka napravljenog zaista savremenom mašinom. (Ni sam nisam potpuni laik. Književnici koji pripremaju tekstkritička izdanja ponekad koriste moje znanje fotografa rukopisa. U analogna vremena koristio sam Nikon F5 i Linhof Technika 70, zatim Nikon D70, pa D700, ali pre nekoliko godina prerastao sam nošenje Linhof reprostalka.) List na kome se nalazi Staromađarski Marijin plač snimili smo u Odeljenju rukopisa Nacionalne biblioteke Mađarske „Széchényi“, u prisustvu direktora specijalnih zbirki Ferenca Földesija, pod rukovodstvom Pétera Petija, Tripontovim aparatom Phase One XF sa digitalnom poleđinom od 80 megapiksela. Povrh toga, prilagodivši se mojoj ludosti da fotografišemo pri minimalnom svetlu, radije sa dužom ekspozicijom, jer su najstariji jezički spomenici relikvije. (Majstor-fotograf kataloga čudesne izložbe jezičkih spomenika iz 2009. koristio je blic velike snage.) Slike su i tako, snimane u polumraku, ispale izvrsno. Pogotovo kada je Péter Peti pomoću softvera Capture One pojačao kontrast...

Treba znati da je mali Leuvenski kodeks prvobitno bio u dva toma, te da je Marijin plač upisan na kraju prve, tada još neuvezane knjige, na poslednjoj stranici. Ta stranica je pri upotrebi ležala na dlanu monaha i, kako je utvrdio András Vizkelety, verovatno se već pri upisivanju pesme donekle zamastila. Mastilo od hrastove gale možda već od početka nije dovoljno duboko prodrlo u pergament. Moguće je i da je tekst istrošila tek kasnija upotreba. U svakom slučaju, situacija je da je veći deo teksta izuzetno bled i teško čitljiv. Uvećana fotografija sa pojačanim kontrastom bolje od originala pokazuje sitne tačkice i crtice (virgulae) kojima je beležnik uglavnom označavao granice strofa i stihova, pa je fotografija doprinela tome da prepoznamo složenu versifikacionu strukturu. Nekoliko do sada neprimećenih detalja dugujemo novoj fotografiji, na čemu se ovom prilikom zahvaljujem.

Autor: Boglárka Cziglényi