Fotografisanje stakla je kao fotografisanje zalaska sunca – intervju sa vajarom u staklu Lászlóm Lukácsijem

Dana 22. aprila u umetničkoj hali Műcsarnok (Kunsthalle Budapest) otvara se Nacionalni salon 2017 pod nazivom „Oko nas“ („Körülöttünk“), koji će pružiti pregled proteklih deset godina primenjene umetnosti i dizajna. Moći ćemo da se upoznamo sa dizajnerima koji, bilo kao majstori, bilo kao mladi talenti, imaju ključnu ulogu u svojoj struci. Moći ćemo da steknemo uvid u to koji su se novi žanrovi pojavili pored klasičnih i koji su stručni izazovi karakteristični za savremenu primenjenu umetnost i dizajn.

VAJAR U STAKLU LÁSZLÓ LUKÁCSI diplomirao je 1985. godine na tadašnjoj Visokoj školi primenjenih umetnosti (Iparművészeti Főiskola). Odmah su se za njega zainteresovale galerije i zbirke stakla iz inostranstva. Njegova karijera se od tada odvija na međunarodnoj areni. Njegova dela nalaze se u značajnim javnim zbirkama. On je onaj mađarski umetnik primenjenih umetnosti koji je priznat ne samo u Evropi, nego i u Japanu i Americi. Godine 2010. on je osvojio Zlatnu nagradu na najprestižnijoj izložbi umetnosti stakla na svetu (International Exhibition of Glass), među 470 umetnika iz 39 zemalja. Zatim je 2014. godine, na evropskoj smotri savremene umetnosti stakla, Coburg Glass Prize, poneo i nagradu žirija i nagradu publike.

U njegovom stvaralaštvu su tokom godina ključne postale hladne tehnologije umetnosti stakla. Iako je kao student u njihovoj praonici još uvek držao u pogonu staklarsku peć, odnosno izrađivao staklene predmete toplim postupkom, duvanjem, ipak mu tehnika rada u peći nije postala večna ljubav. Umesto toga je u ogledalu i ravnom staklu uvideo mogućnosti koje ga i dan-danas fasciniraju. Svoje umetničke predmete gradi od ploča ravnog stakla i ogledala, a zatim pažljivim i preciznim brušenjem daje im oblik i stvara posebne unutrašnje efekte koji proizlaze iz prelamanja svetlosti.

Budući da posebnost stakla kao osnovnog materijala potiče iz njegove providnosti i propusnosti za svetlost, ono u zavisnosti od tačke gledišta i osvetljenja pruža različit prizor. Zato je László Lukácsi za izložbu u hali Műcsarnok izabrao moderan pristup: da objavi i digitalni 3D snimak svog staklenog predmeta. Povodom tog snimka razgovarali smo sa njim.

Zašto ste dali da se napravi i 3D snimak Vašeg dela pod nazivom „Latice“ („Szirmok“)?

László Lukácsi: Zato što takav snimak pruža dodatne informacije o predmetu. Potpuno se okreće u krug, može se posmatrati sa svih strana, pa se bolje razume – prijatan je prizor, lep i uzbudljiv.

Kako je nastao ovaj snimak?

Zahvaljujući entuzijazmu umetnika fotografije Pétera Petija, kamerom srednjeg formata Phase One IQ280 napravljeno je 64 fotografije staklenog predmeta, pri čemu je predmet posle svake fotografije okrenut za 5,8 stepeni. Zatim je fotografije moja ćerka, Liza Lukácsi (studentkinja medijskog smera na Univerzitetu umetnosti i dizajna Moholy-Nagy – MOME), spojila u trodimenzionalnu pokretnu sliku.

Koliki značaj pridajete svetlu i osvetljenju kod svojih dela?

Kod staklenih predmeta moguće je zamisliti mnoštvo različitih osvetljenja, a možda uopšte i ne postoji „najbolje osvetljenje“. To je pre kao čarobni zalazak sunca: trenutni ugao i jačina svetlosti određuju prizor. Svaka varijanta je lepa i jedinstvena. Od mnogo čega zavisi kako vidimo neki predmet. U zavisnosti od svetlosti, isto delo bismo mogli da smatramo potpuno drugačijim delom.

Da li se time obično igrate prilikom postavljanja svojih dela?

Veoma bih voleo da eksperimentišem sa tim, ali za to još nisam imao vremena. Na primer, odavno planiram izložbu na kojoj bismo isti predmet videli pod različitim osvetljenjima.

Koliko pažnje posvećujete fotografisanju svojih dela? Uostalom, tu raznovrsnost bilo bi moguće prikazati i fotografijom ili videom.

U studentskim danima i sam sam pokušavao da fotografišem sve te mogućnosti i uložio sam u ozbiljnu analognu opremu. Ali celu skalu još nikada nisam do kraja isprobao. Jednostavno nemam vremena za to. Napraviti dobru fotografiju, uz eksperimentisanje sa najboljim podešavanjima snimanja i osvetljenja, traje iznenađujuće dugo. Mnogo duže nego što bi čovek, kao laik, pomislio. Gotova dela radi dokumentovanja uvek pokušavam da uslikam u poslednjem trenutku, ali istina je da se većina mojih radova završi tek kada kurir već čeka u predsoblju. Žao mi je zbog toga, jer bi mi bilo važno da ih dostojno ovekovečim.

Imate tako mnogo narudžbina i izložbi?

Da, to je delimično „prokletstvo uspeha“ – nadam se da ne zvuči neskromno. Ali proizlazi i iz mog načina stvaranja. Moje staklene skulpture mogle bi se brusiti u beskraj. Želim da postignem savršenstvo, ali to je nemoguće. Na svojim predmetima radim uvek do poslednjeg trenutka, pokušavam da se brušenjem približim onome što smatram dobrim. Delo se često preobražava dok na njemu radim. Posao započinjem sa konkretnim planom u glavi, ali kako staklo dobija oblik, tako primećujem njegove nove osobine koje se u njemu kriju. Neprestano se menja u mojim rukama; zapravo tome kraj stavlja jedino otvaranje izložbe.

Kao da Vaša dela imaju sopstveni život, a Vi im se i prilagođavate, a ne samo da ih oblikujete. Deluje kao organski pristup.

Priroda je moj učitelj. U njoj se punim energijom. Fascinira me kakve prelepe oblike stvara. Posmatram prirodne oblike koji na mene deluju prijatno i ugrađujem ih u svoje radove.

„Kada sam gledao film Matriks, počelo je da me okupira ono tehničko rešenje: ako se neki predmet ili scena istovremeno fotografišu iz mnogo pravaca, imaćemo mogućnost da ih obiđemo i pregledamo iz više uglova. Naravno, ja nisam imao mogućnost da fotografišem sa 300 kamera odjednom, ali taj efekat se može postići i tako što snimke pravim dok predmet okrećem.

Godine 2001. napravio sam obrtni sto na kojem se može okretati čak i automobil. Danas se ova tehnika fotografisanja najviše proširila u internet trgovini, ali i muzeji i zbirke sve češće predstavljaju svoje dragocenosti u 3D-u.“

Péter Peti, fotograf