Fotogrametrija: zakoračimo u prostor muzejskih predmeta – virtuelno

Daljinska detekcija nije trik vidovnjaka. Zbirnim izrazom tako nazivamo svaki metod prikupljanja i obrade podataka pri kojem se neki predmet ili čak velika površina zemljišta premerava izdaleka, bez neposrednog kontakta. Jedan od važnih postupaka daljinske detekcije je fotogrametrija. Već iz samog naziva može se naslutiti da fotografisanje u njoj ima ključnu ulogu: o datom predmetu prave se fotografije, a zatim se različitim merenjima i proračunima određuju dimenzije predmeta vidljivog na fotografiji.

Od karata do muzejskih predmeta

Postupak je gotovo jednako star kao i sama fotografija. Godine 1858. mladi inženjer arhitekture Albrecht Meydenbauer umalo je pao sa jednog od tornjeva katedrale u Wetzlaru dok je premeravao zgradu. Tada mu je dozlogrdilo da radi na velikim visinama. Umesto toga je razradio postupak kojim bi se na osnovu fotografija mogle odrediti dimenzije nekog predmeta. Još u 19. veku osnovana su prva fotogrametrijska društva. U 20. veku nastao je ogroman broj karata na osnovu fotografija snimljenih iz aviona i sa satelita, a zatim su računari velikog kapaciteta i geoinformatičke aplikacije i na ovom području doneli procvat digitalne tehnike.

Ali ne treba misliti da se na ovaj način može premeravati samo reljef. Fotogrametrija je i sredstvo za prikupljanje podataka o zgradama i predmetima. Pošto ne dolazi u taktilni kontakt sa objektom, savršeno je pogodna za snimanje osetljivih ili teško dostupnih muzejskih predmeta. Njen rezultat je precizan opis prostornih dimenzija, koji se može koristiti za arhiviranje i prezentaciju, ali i za reprodukciju datog predmeta.

Fotografija originalnog predmeta.

Virtuelni model sa teksturom (detalj).

Kako se izrađuje?

Za fotogrametriju su, pored stručnjaka sa velikim iskustvom, potrebna dva nezaobilazna sredstva. S jedne strane, veoma sofisticirane merne kamere, a s druge strane algoritmi za obradu i najsavremenija računarska infrastruktura.

Od današnjih fotoaparata za ovu svrhu je najpogodniji fotoaparat srednjeg formata Phase One XF IQ, jer je tržišni lider po kvalitetu snimanja. Digitalne poleđine danskog proizvođača obezbeđuju rezoluciju slike od 100 megapiksela, radiometrijsku rezoluciju od 16 bita i dinamički opseg od 15 EV (ekspozicionih vrednosti). Zbog toga bogatstvo informacija i dubinska oštrina snimaka daju zapanjujuće realističnu sliku – štaviše, pri uvećavanju pružaju i informacije koje golim okom više nisu vidljive. Tome doprinosi i to što je nivo šuma na slikama snimljenim sistemom Phase One veoma nizak. Za prostorno snimanje važno je i da se snimci prave uz odgovarajuća preklapanja, za šta je potreban sistem šina koji omogućava precizna pomeranja. Zatim se na osnovu fotografija, tokom fotogrametrijske obrade, stvara trodimenzionalni oblak tačaka i izrađuje ortofoto snimak koji se može smatrati teksturom i koji omogućava različite načine upotrebe.

Detalj trodimenzionalne vektorske mreže.

Detalj CNC putanja glodanja za izradu rezbarije modelovane radi umnožavanja.

Čemu mogu da posluže podaci dobijeni o muzejskim predmetima?

Od merenja parametara muzejskog predmeta vodi direktan put do njegovog digitalnog arhiviranja, jer su dostupne sve važne informacije o njegovim dimenzijama i površini. One se mogu čuvati i kao skup podataka i kao 3D digitalni snimak. Ali pošto se beleže fizički izgled predmeta, tekstura površine i svaki sitni detalj složenih oblika, na osnovu prostornog premera lako se mogu izraditi i kopije datog predmeta, na primer 3D štampom ili glodalicama koje rade na osnovu digitalnog modela. Kod muzejskih predmeta koji su se sačuvali u fragmentima, virtuelnu rekonstrukciju olakšava i to što se postojeći delovi predmeta prostorno digitalizuju. Delimično sačuvani muzejski predmeti mogu se rekonstruisati u trodimenzionalnom prostoru i izraditi i u njihovom fizičkom obliku.

Ali pored arhiviranja i reprodukcije, fotogrametrija pruža mogućnost i za upečatljivo predstavljanje muzejskih predmeta, enterijera ili fasada. Na osnovu podataka, naime, može se napraviti interaktivni onlajn interfejs u kojem posetilac može da obavi virtuelnu šetnju. Kao u računarskoj igri: može da se osvrne po datom prostoru kao da je lično tamo. A kada je reč o manjim muzejskim predmetima, može ih obići i okretati; može da uveća detalje koje na izložbi nikada ne bi mogao da vidi. To nije samo privlačno onima koje zanima materijalna kultura, već i u naučne svrhe pruža precizne i lako dostupne informacije, čuvajući originalni predmet.

Autori: Gábor Bakó, Péter Peti, Boglárka Cziglényi