Igra sa propadanjem – intervju sa László Lugosi Lugom

U našem intervjuu predstavljamo fotoumetnika, László Lugosi Luga, koji je prepoznao koliko je važno i za njega samog i za ceo svet da digitalizuje svoj dosadašnji, četiri decenije dug rad.

Šta je zajedničko u tome što grafiter svuda ostavlja svoj trag i u tome kako želimo da sačuvamo svoje kulturne vrednosti? Šta stvara umetnik koga zanima nestajanje? I šta da radi sa više hiljada slika koje je napravio tokom života? Kako mladalački dnevnik posle 40 godina postaje kulturnoistorijsko blago? Razgovarali smo sa fotoumetnikom László Lugosi Lugom, čiji se gotovo celokupan životni opus bavi susretom „tada“ i „sada“.

***

Priča se da si u velikom zamahu. Čime se sada baviš?

Jurim po izuzetno mnogo autoputeva, paralelno sa samim sobom. Sa najboljim trkačkim automobilima na svetu, a želim da prestignem samog sebe. Razmišljam na međunarodnom nivou. S jedne strane, želim da pravim knjige. Moja knjiga Budimpešta nekad i sad (Budapest régen és most), za koju sam ponovo fotografisao nekadašnje fotografije Györgya Klösza, objavljena je 2001. godine. Ali već 1996. napravio sam 40 komada probnih snimaka za nju i odmah sam počeo da tražim izdavača. Trebalo mi je 4 godine da ga nađem. Na kraju se izdavačka kuća Vince Kiadó usudila da se upusti, i nisu zažalili. Prodali su 60.000 primeraka za 10 godina. Pokazalo se kao odličan poklon, ljudi su ga voleli.

„Ponekad fotografišem i mobilnim telefonom. Ovaj autoportret nastao je u toaletu jedne benzinske pumpe u Austriji, dok sam fotografisao seriju o Dunavu. Neidentifikovana lokacija.“

Sada bih želeo da isti projekat uradim duž Dunava i na još mnogo drugih lokacija. U Kini, Indiji, Rusiji, Severnoj i Južnoj Americi. Voleo bih, na primer, da pređem čitav Put svile i da fotografišem kakav je u ovom trenutku. Za to upravo tražim producenta. Pored toga, želeo bih da budem prisutan i u umetničkim galerijama, na liniji fotografije kao muzejskog predmeta. Ali ne žudim za uspesima, već za kretanjem. Jer zbog mog alkoholizma, koji sam u međuvremenu savladao, deset godina mog života je izostalo, u svakom pogledu. Na primer, ni na internetu nemam prisustvo – tek sada počinjem da ga gradim. Kada je pre dvadeset godina napravljen moj stari sajt, još nismo znali čemu zapravo služi.

„Ovo je jedna od ključnih slika moje serije o promenama Budimpešte. Jednog letnjeg subotnjeg jutra upravo sam pravio ovu sliku (sa Gandolfijem), kada se na ovom od sveta odvojenom, usamljenom mestu pojavio gradonačelnik okruga. Iskoristio sam priliku i zatražio njegov broj mobilnog telefona. Od tada je uvek odgovarao na moje pozive i mnogo mi je pomogao u radu.“

Čemu služi sajt?

Tome da donese posao, uspostavi kontakte, pokaže stalno prisustvo i pruži tržište – želeo bih da na njemu prodajem i slike. Planiram veoma razgranato prisustvo: biće sajt, pored njega Instagram stranica, blog i Facebook, sve međusobno povezano.

Rekao si da juriš sa najboljim trkačkim automobilima na svetu. Šta si time mislio?

Moj pristup je poseban i mogu da ga ostvarim sa sigurnim kvalitetom. Nedavno sam, uostalom, shvatio da me još od sasvim mladosti odlikuje isti način gledanja, zanima me isto: nestajanje. Sa 17 godina zamolio sam najbolju curu u razredu da mi dozvoli da je fotografišem. Pristala je. Na to sam je odveo u Budafok do jedne srušene kuće i tamo, na ruševinama, sam je fotografisao. Najbolju curu u razredu... I od tada, do danas, privlači me propadanje: to fotografišem sa velikom intenzivnošću i na visokom nivou.

Da bi bar na fotografiji ostalo ono što će nestati sa sveta. Da ostane vidljiv trag da je nekada postojalo. Moji profesori od kojih sam to naučio: Eugène Atget, August Sander, Richard Avedon. A imam i jednog fiktivnog učitelja, Kathleen Hale iz filma Tri dana Kondora. Priprema se moja knjiga čiji će oni biti glavni likovi. Za nju već postoji i izdavač, Pauker Collection.

Dakle, želiš da ovekovečiš ono što je prolazno. Kako?

Anahrono. Svakodnevno 1 milijarda 300 miliona digitalnih fotografija završi na internetu, a ja dolazim sa drvenim aparatom... I na jednoj lokaciji samo jednom pritisnem dugme i napravim crno-beli negativ formata 4x5. U poslednjih pola godine snimio sam 400 lokacija u Budimpešti i 1.500 grafita. Idem na mnogo mesta.

„Ovu sliku sam napravio na planfilmu FOMA 100 formata 4x5 (http://www.foma.cz/en/catalogue-fomapan-100-classic-detail-406) sa Gandolfijem. Vidimo ulaz u skladište otpadnih sirovina (MÉH) koje se ruši, u jednom budimpeštanskom predgrađu. Zbog lošeg kvaliteta filma treba eksponirati na 50 ASA umesto nominalnih 100, da bi se u senkama sačuvao detalj. Tek nakon razvijanja i skeniranja negativa ispostavilo se da je slika o usamljenosti i samoći.“

A kako dospevaš tamo?

Delom metodično istražujem lokacije, delom na njih slučajno naiđem dok lutam. Tražim enterijere, stare radnje iz šezdesetih, na primer krojačku radionicu, knjižaru, radnju za radio-amatere. Sada ću, na primer, fotografisati ruševne fabrike, jer će i one nestati. Nedavno sam lutao po spoljnom Ferencvárosu, gde u životu nisam bio, i ugledao jednu praznu fabriku. Ušao sam u Zbirku lokalne istorije Ferencvárosa (Ferencvárosi Helytörténeti Gyűjtemény) i zamolio da mi preporuče nekoga ko poznaje te lokacije.

Dakle, ne gledaš samo prizor, već istražuješ i njegovu istoriju.

Naravno! Ponekad se informišem samo preko interneta, ali volim da istražim i dublje. Intenzivno sam u kontaktu i sa meštanima. Počeo sam da radim seriju o beskućnicima, i sa njima mnogo razgovaram. O tim pričama će biti blog.

Čime fotografišeš? Šta je „drveni aparat“?

Drveni aparat je Gandolfi. Kupio sam ga sebi za 40. rođendan. Najbolje poklone uvek dobijam od samog sebe! Pre toga sam koristio aparat Linhof Kardan, 4x5, ali ga je bilo teško pomerati. Naravno, ipak sam ga nosio čak i na crkvene tornjeve. Uz Gandolfi idu tri objektiva, 75, 150 i 240, i dvadeset kaseta za planfilm. Imam i digitalni sistem, sa četiri objektiva, od 16 do 200, plus jedan makro. Ja nikada nisam imao najbolje aparate, već dno profesionalne kategorije. Ne treba mi bolje. Ne mora da bude od titanijuma, jer ne idem na Antarktik da fotografišem, i ne želim da pravim ni 40 snimaka u sekundi.

„Negde u Budimpešti (u ulici Rákóczi út) upravo se bavim postavljanjem Gandolfija. Optiku još nisam montirao na njega.“

Kada koristiš drveni aparat, a kada digitalni?

Prizor odlučuje šta je potrebno. Planfilm koristim, na primer, kada želim da zabeležim ono što vidim, a ne da intervenišem. Na digitalnim slikama često menjam u postprodukciji. Nedavno sam, na primer, suzio Dunav da ne bude previše širok... Ali uostalom, i nekada, u analogna vremena, stalno smo dirali slike, samo nismo imali toliko mogućnosti. Mislim da nema teme koja se može uraditi samo digitalnim aparatom, ali ipak pojednostavljuje rad. Na primer, u poslednje vreme počeo sam da koristim filtere koji podsećaju na vlažni kolodijum iz 19. veka za svoje mrtve prirode. Uostalom, nije istina ni da je digitalno brže – ako želim da ga uradim kako treba, ponekad je i sporije. Ali oba načina fotografisanja su podjednako dobra igra. Avantura.

Igra i propadanje....

Tema nije razigrana, ali je izrada jeste. A kakva me iznenađenja usput snalaze, kakve poklone dobijam! Na Dan svih svetih, na primer, otišao sam u Rákóczi út da fotografišem grafit koji je prošle nedelje išaran. Počeo sam da fotografišem svojim digitalnim aparatom, kada mi je prišao jedan beskućnik i zatražio novac. Dao sam mu 500 forinti i zamolio ga da mu napravim sliku. Izvadio sam drveni aparat, koji mi se slučajno našao u kolima, i napravio portret. Pritom sam primetio da ima nešto u ruci: na papiru skicu grafita! Naime, grafiteri prave skice pre nego što raspršivačem nanesu sliku na zid. Pitao sam od koga ju je dobio. Rekao je. Sada upravo tragam za tom devojkom. Veoma bih voleo da napravim portrete grafitera. Oni naravno ne vole kad ih fotografišu, mada sam sa njima u međuvremenu razvio dobar odnos. Šaraju iz bunta i takmičenja. Cilj im je da njihov tag bude na zidovima u celom gradu. U tome nema samoizražavanja, ne smatraju to umetnošću.

„Ovaj šaraj napravio je jedan od mojih omiljenih graffiti-writera negde u Budimpešti. U početku sam mislio da na desnoj strani vidimo lice (oko, nos, usta), a u celini leteći čarobni ćilim, jer sam verovao da grafiteri neprestano puše i lete visoko. Kada sam kasnije upoznao samog grafitera, on mi je odgonetnuo crtež. To su slova, jer graffiti UVEK govori o slovima (o tag-u, o imenu), kaže, i ne prikazuje ništa. Ime sada ne navodim, jer grafiteri neprekidno beže od policije, a to bi policiji dalo dokaz. Izbegavamo policiju. Kod mog prijatelja writera nedavno je bio pretres stana, zaplenili su mu fotoaparat i računar.“

Samopotvrđivanje, a ne samoizražavanje.

Ostavljanje traga. Tražio sam da ga urade na slikarskom platnu, ali nisu hteli. Cilj im je da izgrade buntovničku subkulturu. Fascinantan svet, izopštenost, anarhija. Ruke im se zimi ledi dok prskaju, spavaju ispod voza da ih policajac ne bi našao. To što fotografišem njih i njihove grafite je, po mom mišljenju, isto toliko beleženje kulturnog nasleđa kao da fotografišem slike.

Kultura se ne sastoji samo od visoke kulture, već i od svakodnevnice. Štaviše, pre svega od nje... Tvoj stari foto-dnevnik ima veliku kulturnoistorijsku vrednost u oba smisla. Možeš li da pričaš o njemu?

30 godina uopšte nisam uzimao Dnevnik u ruke. Nije me zanimalo kakvu vrednost ima – jednostavno sam se stideo koliko je bedan. Što je i istina, ali me to više ne smeta. U njemu se vidi kako dvadesetpetogodišnji momak traga za tim šta da radi u životu, ali ne nalazi, a usput sa ogromnim naporom juri žene, ali ih se plaši. Strašna priča, ali sada je prihvatam.

Koliko godina si vodio Dnevnik?

Četiri godine, od 1978. do 1982.

Onda si sigurno u međuvremenu prerastao to stanje...

Pa nisam.

O kome je Dnevnik?

O tadašnjem neposrednom društvu, članovima moje porodice i prijateljima. To je bio moj filmski period, u Studiju Béla Balázs. Uvek sam imao neki fotoaparat. Da si mi tada naišao na ulici, ili da smo seli da popijemo ovu kafu, napravio bih ti sliku. Svakodnevno sam pravio nekoliko, razvijao ih i pravio uvećanja na tadašnjem najmanjem fotopapiru, formata 6x9 cm. Lepio sam ih u sveske i ispod pisao tekst. Ko, gde, kada, šta, zašto... Tako je nastao Dnevnik. Oni oko mene su znali za to.

„Stranica Dnevnika tokom digitalizacije u Tripontu. Digitalizacija je rađena aparatom Phase One, sposobnim za izuzetne performanse (https://www.phaseone.com). Originalne slike na stranici nastale su u Njujorku na Westwayu, starim aparatom Leica III. F, 1981. godine. Westway sam tada već poznavao iz filma Wima Wendersa Američki prijatelj. I želeo sam da ga vidim uživo. Tada, 1981, na njemu više nije bilo saobraćaja, a kasnije je i srušen (https://en.wikipedia.org/wiki/West_Side_Highway). Sa Gáborom smo ubacili malo leca i otišli da pogledamo.“

Ali tada su svi pisali dnevnike. Na primer, Mihály Korniss je smislio Kolektivni dnevnik. Ako se dobro sećam, napravljen je u 3 primerka. Ljudi tada između 20 i 30 godina davali su ga jedni drugima. Korniss ga je prosledio Péteru Nádasu, Nádas ga je predao Ferencu Kőszeghu. Ákos Birkás i Lenke Szilágyi pisali su dnevnik i samostalno. Ja sam smislio foto-dnevnik, na šta je András Szirtes odmah počeo svoj filmski dnevnik. A mene je za foto-dnevnik inspirisao Hórusz arhiv Sándora Kardosa, njegova privatna zbirka fotografija. Čak sam napisao i predgovor i uvod, rukom, crvenim mastilom, jer sam bio čovek humanističkog usmerenja.

A zašto si prestao?

Dosadilo mi je i potrošilo se. Pri kraju više nisam pisao tekstove. I predavanje engleskog sam prestao kada sam shvatio da se više ne pripremam za časove, već radim iz rutine. Dnevnik je zatim u papirnim kutijama selio sa mnom iz stana u stan, a poslednjih 10 godina proveo je u skladištu. Ponekad mi je čak padalo na pamet da ga bacim, ali masa, težina nije dala.

A kako je sada izašao na videlo?

Palo je na pamet i drugima, na primer Andrásu Bánu i Canu Togayu. U Műcsarnoku su prošle godine na izložbi u Fotószalonu bile prikazane i neke stranice. Na kraju sam odlučio da reprodukujem ceo dnevnik. Tripont mi je ponudio da za fotografisanje koristim njihov Phase One. Digitalizacija je obavljena. Tamo sam naučio kako je dobro fotografisati tetherovano. Kupio sam i softver za to. Imam još malo posla sa slikama, na primer moram da ih numerišem i smanjim u različitim formatima, jer je sada u RAW formatu veličine 610 GB. Reč je o četrdeset tomova, 6.000 slika, na otprilike 900-1.000 stranica. Sa oko 1.000 likova. U početku sam hteo da celokupnu građu postavim na internet. Hteo sam da napravim spisak likova, i uz svakoga bih naveo poznata dela, važnije lične podatke, njihov sajt itd. U Dnevniku se, na primer, pojavljuje moja omiljena pevačica Nico. Hteo sam da navedem linkove ka svim njenim pločama. Bilo bi to kao mali Facebook. Da bi likovi potom mogli da počnu da se dopisuju, komuniciraju među sobom...

„Nico na koncertu u pozorištu Squat u Njujorku 1981. godine, iz Foto-dnevnika. Nico (https://en.wikipedia.org/wiki/Nico) praktično je sve svoje vreme provodila u Squatu, jer je tamo nabavljala heroin. Nico mi je bila jedna od omiljenih pevačica, i ostala je do danas. U Squatu tada nije bilo prodaje, već su iznajmljivali salu bendovima kao što su tada početnici DNA ili Lounge Lizards. Sa Gáborom smo često išli tamo kod Péterovih, i uživali u muzici.“

Sigurno bi se razvila žestoka prepiska, ali ne samo u dobrom smislu.

Tako je. Zbog prava ličnosti to nije moguće. Morao bih sa svakim pojedinačno da razgovaram da dobijem dozvolu. Za one koji više nisu živi morao bih da tražim i njihove naslednike. Tako sam na kraju odustao od te ideje.

Pa šta će biti sa njim?

Prema mišljenju Jánosa Kurdyja Fehéra, to je temeljno delo kulturne istorije. Postaviću na internet 30-40 odabranih stranica kod kojih se pitanja prava ličnosti mogu razjasniti, i napisaću pored da je u svrhu naučnog istraživanja cela građa dostupna u Odeljenju istorijske fotografije Mađarskog nacionalnog muzeja ili u Zbirci Budapest Gradske biblioteke „Ervin Szabó“. Svoje fotografije sam već ranije odneo u te dve institucije.

Ali nije mi cilj da zapostavim svoje slike. Jedan od autoputeva kojim sada jurim jeste upravo obrada prošlosti: skeniraću svoj stari rad, negative. Tek počinjem da učim skeniranje u njegovoj punoj dubini. U svakom pogledu želim da se preselim u digitalni svet, i svoje stare radove ću uneti tamo. U meni je veoma snažan podstrek da upoznam svoj novi život – a sa njim i stari. Pogotovo što sam dobio i muzu na poklon.

Sada se dosta baviš digitalizacijom svojih negativa i slika. Kakva su tvoja iskustva?

Obradu svojih starih stvari započeo sam serijom Ugalj (Szén). Te slike sam 1993. godine napravio na crno-belom planfilmu formata 9x12. Bio je to relativno dobro eksponiran i razvijen materijal, na Kodakovim filmovima. Prvo sam pomislio da treba skenirati sve, ali dobar skener pri toj rezoluciji radi otprilike 3-4 minuta. Serija ima otprilike sto slika, i to bi oduzelo mnogo vremena. Zato sam na svetlosnom stolu od crnog kartona napravio masku da svetlost ne bi udarala u optiku, i koristeći makro objektiv sa svojim full frame aparatom Nikon 610 fotografisao sam negative jedan po jedan. Posle toga bi ih trebalo još pretvoriti u pozitiv, ali tada je stigla ponuda Triponta da sve ponovimo sa Phase One. U početku nisam hteo da ponovo radim posao, jer sam mislio da je to traćenje vremena. Ali napravili smo probu sa jednim planfilmom, i rezultat je bio besprekoran. U tonovima i bogatstvu detalja slika sa Phase One višestruko je prevazišla inače nimalo lošu prvu full frame verziju.

„Digitalizacija Foto-dnevnika odvija se u Tripontu. Fotografišemo u tethered režimu (http://www.diyphotography.net/introduction-tethered-shooting/) radi postizanja optimalnog krajnjeg rezultata pomoću softvera Capture One. Narandžasti kabl povezuje fotoaparat sa računarom. Ovu fotografiju sam napravio panorama-podešavanjem svog mobilnog telefona.“

Koje razlike si primetio?

Uporedimo digitalizacije jednog od negativa serije Ugalj. Ona braonkastog tona napravljena je aparatom FullFrame 24mpx, siva srednjim formatom Phase One 80mpx. Detalj FullFrame je 200% uvećanje originala, detalj Phase One je 100% uvećanje. Razlike se uglavnom mogu uočiti na mestima bogatim detaljima (ograda) i u bogatstvu tonova (kaldrma). Veći deo bogatstva detalja potiče od razlike u rezoluciji. Negativ ovakve veličine sadrži toliko detaljnih informacija koliko opravdava veću rezoluciju. A bogatstvo tonova potiče od razlike u dinamičkom opsegu dve tehnologije, razlika je blizu deset puta.