René Gerritsen: Ići dublje na višem nivou

René Gerritsen je, prema sopstvenim rečima, rođen kao fotograf. Kao i mnogim umetnicima, i njemu je očeva veština pomogla da razvije stručno znanje. Međutim, dok je njegov otac bio poznat profesionalni fotograf u godinama posle Drugog svetskog rata, koji je beležio ikonične javne ličnosti tadašnje Holandije, Renéov cilj je bio da prenese dublju sliku. Štaviše, nije bio siguran ni da želi da krene očevim stopama. Karijera mu je počela sa fotoaparatom Nikkormat koji je dobio za svoj 18. rođendan.

Kasnije se René upisao u Školu za fotografe i fotoniku, gde je proučavao spektre zračenja, talasne dužine, UV zrake, rendgensko zračenje, toplotne, radio i zvučne talase. Škola mu je pružila odlične temelje, ali, prema njegovim rečima, „specijalistima postajemo tek nakon što svoje znanje prenesemo u praksu.“

Nakon studija radio je u Holandskom institutu za kulturno nasleđe, koji je danas poznat pod imenom RCE. Ranije se zvao Centralna istraživačka laboratorija za predmete umetnosti i nauke. Osnovan je 1960. godine sa ciljem da se sprovode istraživanja o propadanju umetničkih predmeta, kao i o tome šta se može učiniti da se ti procesi zaustave. Institut je imao više različitih studija u kojima su se obavljali eksperimentalni restauratorski radovi na gvožđu, slikama, keramici, papiru, drvetu, nameštaju i tako dalje. René se tu specijalizovao u tehnikama potrebnim za umetnička istraživanja.

Radeći u mračnoj komori bio je pun energije i uvek spreman da preuzme više posla, pa su mu davali i više. Imao je mogućnost da putuje sa opremom, da radi u muzejima ili, kada je situacija to zahtevala, i u domovima privatnih lica. Sve je to bila odlična osnova za njegovu privatnu praksu, dok je usvajao trikove foto-istraživanja.

Sektor i danas neprekidno raste, paralelno sa rastom vrednosti muzejskih predmeta. Utvrđivanje autentičnosti je takođe od ključnog značaja pri određivanju vrednosti dela. Umetnička istraživanja mogu da utvrde i da li je na delu bilo oštećenja, da li su pokušali da ih poprave, a mogu da otkriju i identitet umetnika.

„Tajne i pitanja povezana sa muzejskim predmetom mogu da naprave veliku razliku u vrednosti. Ako neko ode kod stručnjaka i upita: ‚Da li je ovo pravi Rembrandt?‘, velika je razlika da li je delo napravio sam Majstor ili neki od njegovih učenika. Potreba za istraživanjem muzejskih predmeta neprekidno raste zajedno sa razvojem tehnologija.

U početku se film osetljiv na infracrvenu svetlost koristio da bi se videlo kroz slojeve, na primer kroz maglu i oblake. Ubrzo se, međutim, primetilo da infracrveno zračenje može da prodre kroz određene slojeve slika. Dugo vremena film je bio jedini način da se otkriju crteži ispod slika. U 60-im godinama gospodin Van Asperen de Boer razvio je sistem takozvane „infrared reflectography“ (IRR). Ova tehnologija pružila je mnogo više informacija o crtežima skrivenim ispod slika i o različitim slojevima. Kada su razvijeni prvi CCD-i, primećeno je da su i ti digitalni senzori osetljivi na infracrvenu svetlost.

Međutim, kod CCD-a razvijenih i za kamere koje se koriste za običnu fotografiju problem je bila njihova osetljivost na infracrveno zračenje, pa sam iznad CCD-a postavio ploču koja blokira infracrveno zračenje. Uklanjanjem te ploče sa DSLR-a dobio sam dobru alternativu uređajima za infracrveno snimanje koji su tada bili dostupni.

Dok sam radio infracrvene snimke, bavio sam se i fotografisanjem umetničkih reprodukcija. Godine 2007. uložio sam u Leaf Apus 75, jer su neki od mojih klijenata – uglavnom muzeji – zahtevali viši kvalitet od onog koji sam mogao da postignem svojim DSLR aparatom. Bio sam zadovoljan aparatom Leaf Apus, jer se za potrebe reprodukcije umetničkih dela pokazao kao jedna od najneutralnijih kamera po pitanju boje, zahvaljujući visokom stepenu vernosti boja. Nedavno sam odlučio da kvalitet svog rada podignem na viši nivo. Bio sam okružen kolegama slobodnim fotografima koji su postizali ogromne uspehe svojim kamerama visoke rezolucije.

Tako sam otišao u tim „Eyes on Media“ da razgovaram sa Dickom Janom van den Bergom i Robom van der Lindenom o tome šta bi mi moglo pomoći da se popnem na još viši nivo. Već tada sam čuo da bih sa Hasselbladom mogao da postignem visoku rezoluciju, ali problem sa multi-shot kamerama je što zahtevaju čvrstu, stabilnu platformu, kao i veoma precizan blic sistem potpuno iste jačine i temperature svetlosti. Tako bih morao da uložim u rasvetu i blicove. Imajući to na umu, kao i svoje iskustvo u vezi sa dubinom boje, odabrao sam Leaf Credo. Zatim sam, listajući prospekte, otkrio da postoji i verzija širokog spektra… za koju do tada nisam znao.

Pošto Leaf Credo 80WS stiže bez IR blokirajućeg filtera, koji je zamenjen staklenim filterom, to me je zainteresovalo. Pitao sam se: ako postoji „back“ bez filtera, da li bi bilo moguće praviti i „normalne“ snimke? Tada sam primetio da se sočivo uklonjeno sa poleđine, koje se prodaje kao zasebna komponenta, može vratiti, tako da kamera snima na „normalan“ način i da se sa njom može obavljati odličan reprodukcioni rad.

Moj Leaf Credo od 80 miliona piksela pokazao se kao najbolji u svakom pogledu. Na ovaj način, jednom kamerom mogu da snimim gotovo ceo spektar različitih zračenja. Istina, infracrveni režim registruje manje rasprostiranja nego što bi to mogao IRR sistem.

Najveći izazov sa kojim sam se suočio bio je kako da postignem najveće proširenje uz najveću rezoluciju. Naravno, bilo bi odlično imati sistem pomoću kojeg bih mogao da u malim koracima primenim proširenje propusnog opsega od 700 do 2.000 nanometara. Ako smanjimo propusni opseg, možemo da pokažemo koji pruža najviše informacija. Na tome sam pokušavao da radim sa infracrvenim lampama po meri koje su imale različite talasne dužine. Sada, u saradnji sa jednim fizičarem, radimo na „high-end“ infracrvenom sistemu za skeniranje koji razvijamo posebno za tu svrhu.

Veoma korisna funkcija Credoa jeste i to što iste blicove mogu da koristim za pravljenje infracrvenih i normalnih fotografija, pa da potom, spajanjem ta dva snimka, dobijem takozvane „infracrvene slike u lažnim bojama“. Ova metoda omogućava identifikaciju različitih pigmenata koji imaju potpuno istu nijansu boje, čime se retuširanje može izvoditi sa takvom preciznošću koja golim okom više ne bi bila uočljiva.

Još jedna prednost je to što se sa njim mogu praviti dvominutne ekspozicije, što je veoma važno pri UV fluorescentnoj fotografiji. To je postupak koji omogućava čitanje najgornjeg sloja slike. Veoma je važan za konzervatore-restauratore, jer pokazuje retuševe, oštećenja i stanje laka. Tako svojim klijentima – koji su uglavnom privatni kolekcionari, trgovci, istoričari umetnosti, konzervatori-restauratori i muzeji – sa Leaf Credom mogu da obezbedim odličan kvalitet.

Ja sam fotograf specijalizovan za nauku. Nisam naučnik niti istoričar umetnosti, ali mogu da pružim pouzdane informacije svojim klijentima o onome što vidim. Tehnologija mi pruža uvid koji je mojim klijentima potreban da bi došli do zaključka. To je proces pun izazova i sjajnih rezultata, a Leaf Credo 80WS je za njega izvanredan alat.“

Veb-sajt Renéa Gerritsena

Specifikacije za Leaf Credo WS (EN)

Dodatne informacije o Leaf Credo (EN)